Dan posle uglja

Srpske termoelektrane svakog dana u atmosferu emituju više od 15.000 tona ugljen-dioksida (co₂) samo iz onog uglja koji je Srbija trenutno prinuđena da uvozi. Prema sadašnjim procenama, a na osnovu odluke Vlade Srbije, kako bi u poplavama nastradala Elektroprivreda proizvela dovoljno struje, Srbija će tokom ove zime biti prinuđena da uveze lignit u vrednosti od oko 106 miliona evra. Sa uvozom svog tog uglja ove zime, krug se gotovo ironično zatvorio – spaljivanje uglja dovodi do emisije co₂, to podstiče sve ubrzanije zagrevanje planete, ova promena klime utiče na razornost poplava, one uništavaju kopove iz kojih se ugalj iskopava i onda smo prinuđeni da ugalj uvozimo da bismo ga spalili u dovoljnoj meri i – emitovali još co₂.

Naime, prema poslednjem, Petom izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (ipcc), globalno zagrevanje će u našem regionu pokrenuti učestalije i snažnije ekstremne nepogode kakve su bile tragične majske poplave. Tokom ove katastrofe, poplavljeni su kopovi Privrednog društva “Kolubara”, koji inače snabdevaju ugljem dve obrenovačke termoelektrane “Nikola Tesla” (tent a i b), najmoćnija takva postrojenja u jugoistočnoj Evropi, sa ukupno osam blokova i više od 2500 mw instalisane snage, koji proizvode skoro 40 odsto struje koja se potroši u Srbiji. Mada je tokom letnje sezone kop u Velikim Crljenima osposobljen, voda se još ispumpava sa kopa “Tamnava Zapadno polje”, tako da Srbija nema izbora nego da na dnevnom nivou uvozi oko 17.000 tona uglja.

Istovremeno, kako to biva u životu, dok lignitom bogata Srbija uvozi ugalj, Evropski savet donosi istorijsku odluku da će do 2030. godine emisiju co₂ smanjiti za čitavih 40 odsto. Ovaj “izuzetno ambiciozan, ali efi kasan plan”, kako je prošle nedelje saopšteno iz Brisela, evropski lideri su postigli nakon drugih pregovora. Tome je prethodila spoznaja da Evropa neće moći da do 2020. dostigne postavljene ciljeve u zaustavljanju klimatskih promena, tako da je odlučeno da se upotreba obnovljivih izvora u Evropi poveća za 27 odsto. Takav zadatak nije samo broj na papiru i podrazumeva ogromne troškove za sve zemlje članice. Da li će Srbija, koja je sa Unijom 21. januara ušla u proces pregovora, biti u stanju da dostigne ove zahtevne ciljeve? Ili će klimatske promene biti još jedna neočekivana, gotovo nepremostiva teškoća u procesu pristupanja Evropskoj uniji?

Energetski narkomani

Ono malo ekoloških aktivista u Srbiji – ona dosadna nekolicina čistunaca koja čak i u Beogradu na posao dolazi biciklom, prijateljima za rođendan poklanja štedljive sijalice, umesto da pojača grejanje oblači džempere i koristi nerazumljive fraze kao što su “nacionalna komunikacija, mitigacija i adaptacija” – rekli bi da su na vreme upozoravali baš na to: kako je ogromna zavisnost Srbije od uglja oblik energetske narkomanije. I da toliko spaljivanje fosilnih goriva, gotovo bez ikakve konkretne alternative, ne može na dobro da izađe. Nakon majskih poplava, Srbija se bukvalno našla u apstinencijalnoj krizi, primorana da kupuje nove doze uglja. Sa druge strane, ako ortodoksnih ekologa nema u blizini, tako da se u prostoriji ne razgovara o klimatskim promenama i drugim fi nim, ali dalekim evropskim ekološkim temama, koje sve donedavno jedva da su ikog zanimale, a tema je u vezi sa energetikom, vrlo je verovatno da ćete od prisutnih stručnjaka čuti kako je ne samo energetika, nego i ekonomija Srbije oslonjena na ugalj. Trenutni kapacitet srpske elektroprivrede iznosi oko 8400 mw instalisane snage i moć koju ima ova mašinerija obezbeđuje nisku cenu struje, što privlači investitore i nudi kakvu-takvu konkurentnost brojnim proizvodima koji se prave u Srbiji. Niska cena struje nije, kako se to ustaljeno pametuje, samo “faktor socijalne sigurnosti”, već jedna od retkih prednosti koje proizvođač ima kad bira hoće li nešto proizvoditi u Srbiji ili na nekom drugom mestu.

Tako moćan elektroenergetski sistem koji svakog dana proizvede 90 miliona kilovat-sati energije, Srbija je izgradila početkom osamdesetih godina xx veka i on se pokazao kao značajan resurs koji je Srbiju spasao od potpune propasti tokom strašnih kriza poslednjih decenija. Srce tog sistema nalazi se baš u blizini u maju poplavljenog Obrenovca, u kolubarskom basenu. Kolubarski lignit u normalnim okolnostima kroz obrenovačka sela prenosi 13 železničkih garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva. Ovaj silni ugalj u tent elektranama greje kotlove i pomoću vodene pare pokreće turbine čak petnaest generatora koji se četiri decenije skoro bez prekida okreću brzinom od 3000 puta u minutu. Na ovaj način se za godinu dana sagori oko 30 miliona tona lignita koji praktično drži privredu cele države u životu.

Sve analize pokazuju da lignita nema beskonačno, ali da ga, ako nas u tome ne sprečavaju poplave, bar još pedeset godina možemo trošiti neometano. Međutim, ako u prostoriju gde se o ovome razgovara, recimo da su tu brojni direktori eps-a i stručnjaci za rudarstvo i energetiku, slučajno uđe ekološki aktivista u džemperu i sa vrata upita “Koliku emisiju co₂ izazove sav taj lignit?”, verovatno će naići samo na zbunjene poglede. Neko od politički veštijih direktora bi verovatno odgovorio kako je Srbija zemlja u razvoju i kako nije u redu da zbog ekologije zaustavi svoj razvoj, kad su klimatske promene već izazvali oni koji su se na uglju razvijali poslednjih 150 godina. I time bi ukratko predstavio okvir dosadašnje državne politike u odnosu na klimatske promene.

Detaljna procena o tome koliko Elektroprivreda, a samim tim i celo društvo, emituje co₂, može se napraviti na osnovu toga koliko se tona co₂ emituje pri sagorevanju uglja poput našeg u kotlarnici termoelektrane. Domaće procene su oko 875 kilograma co₂ za jednu tonu uglja, dok se procene američke Agencije za životnu sredinu kreću i do 2,8 tona. Po toj računici, Srbija godišnje emituje više od 30 miliona tona co₂. Smanjenje od 40 odsto u narednih 15 godina, što je novi evropski cilj, znači da bi Srbija morala da smanji proizvodnju struje iz termoelektrana za 40 odsto, dakle da se odrekne instalisanih kapaciteta snage tent a i b. A to je za Srbiju trenutno najveći energetski i u suštini jedini nezavisan ekonomski resurs, čak i ako se ugalj privremeno uvozi u zemlju.

Poglavlje 27

Nažalost, sve ove procene su uglavnom spekulativne. Naime, trenutno ne postoji nijedan zvanični, stručan i pouzdan dokument sa preciznim podatkom o nivou odricanja koji Srbiju čeka kako bi u procesu pridruživanja dostigla evropske klimatske zahteve. Pre tri godine, 2011, tadašnja vlada je objavila Nacionalnu strategiju zaštite životne sredine u kojoj je navedeno kako će proces usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti koštati 10,6 milijardi evra. Međutim, samo troškovi nastali u poplavama ove godine iznose 1502 miliona evra. Pritom, ova meka projekcija koja se dobrim delom odnosi na promenu regulative nije u obzir uzela ni tadašnje eu klimatske ciljeve, a kamoli one koji su novopostavljeni. I pitanje je kako će, bez jasnih projekcija koliko to sve košta, uopšte moći da se pregovara i da se preuzmu obaveze.

Zapravo, pravu projekciju troškova u ovom trenutku nije ni moguće napraviti jer je pre toga neophodno imati preciznu sliku o nivou emisije co₂ Republike Srbije. Srbija je do sada usvojila pet izveštaja koji se odnose na evropski sistem trgovine emisijama, a pripremljeno je i nekoliko drugih dokumenata, uglavnom finansiranih iz ipa fondova. Koristeći metodologiju ipcc-a, Agencija za zaštitu životne sredine je započela pripreme za takozvani ghg inventar, odnosno sveobuhvatan popis emisija co₂ i drugih gasova staklene bašte (ghg).

Ovi podaci bi trebalo da omoguće objavljivanje Druge nacionalne komunikacije o klimatskim promenama koja se još nije odigrala. Naime, pređašnje Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja uspelo je da tek 2010. usvoji takozvanu Inicijalnu nacionalnu komunikaciju, sa zakašnjenjem od više decenija. Reč je o ključnim dokumentima koje je dužna da usvoji svaka zemlja potpisnica Okvirne konvencije un-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change, unfccc). Srbija je ovoj univerzalno usvojenoj Konvenciji, koju su ratifi kovale čak 192 države, pristupila još 1992. godine, ali je svoje obaveze sve donedavno bila potpuno zapustila. I to je ključni razlog zašto se tako malo zna o emisiji co₂ u Srbiji.

Hronični manjak podataka je, pritom, verovatno najveći problem za pregovore Srbije sa Unijom u oblasti životne sredine, koji će se voditi u okviru poglavlja 27. Ovo poglavlje, među drugih 35 koliko ih treba ispregovarati, nazvano Životna sredina i klimatske promene, još početkom godine bilo je ocenjeno kao “najcrvenije”. No, pregovori su neizostavno morali da počnu. Kako je saopštilo Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine, u septembru je započeo takozvani eksplanatorni skrining za poglavlje 27. U ovom procesu, pored Ministarstva, učestvuje veliki broj državnih organa i agencija, mada je već sada izvesno da je potrebna njihova bolja povezanost, veća dostupnost informacija, kao i snažnije uključivanje privrede, energetike, lokalnih samouprava i nevladinog sektora.

Nedavno je grupa od sedam organizacija okupljenih u Koaliciji 27, uz podršku organizacije Climate Action Network Europe i Fondacije “Hajnrih Bel”, načinila jedan poučan izveštaj o stanju u ovoj oblasti u svetlu započetih pregovora. To je pozitivan korak pošto se ne može odgovornost samo prepustiti državi. Nevladine organizacije su u proces pregovora uključene samo kroz jedan projekat koji je fi nansiran iz ipa fondova i u koji ih je pozvala Vlada. Zapravo, samo nekolicina ekoloških udruženja u Srbiji se uopšte bavi klimom, i uglavnom su okrenuta manjim, svakodnevnijim temama i promotivnim projektima. A pitanje životne sredine u okviru pristupanja Uniji podjednako je, nosili džempere i vozili bicikle ili ne, zateklo ovaj sektor kao i sve ostale.